Mikroorganizmi

Gledajući Zemlju i njena različita prostranstva, mikroorganizme nalazimo i u pustinjama i na dnu dubokih okeana i u večnom snegu i ledu i na najvišim stenovitim planinama. Naravno, i na svim onim mestima gde i čovek živi. U zemlji, vazduhu, biljkama, ljudima, životinjama… To pokazuje kako su mikroorganizmi različiti. Virusima treba živi organizam (čovek, životinja ili biljka) kako bi se u njemu razmnožavali dok bakterije mogu preživeti i razmnožavati se i izvan živog organizma. Neki mikroorganizmi čak stvaraju spore, oblike koji mogu preživeti godinama i ponovo se aktivirati u prisustvu odgovarajućih životnih uslova (vlage i toplote).

Bakterije – su ćelije sa jednim kružnim molekulom DNK, sa ribosomima i ćelijskim zidom koji ih štiti od spoljašnjih uticaja. U ribozomima sastava ćelijskog zida, bakterije se dele na Gram pozitivne i Gram negativne. Neke vrste bakterija se pri nepovoljnim životnim uslovima preoblikuju u spore, koje su veoma otporne na visoke temperature i na druge – za njih štetne materije i zato predstavljaju problem prilikom dezinfekcije. U sporogene bakterije spadaju bakterije iz roda Bacilla i Clostridija. Mikobakterije, imaju posebne karakteristike jer su acidorezistentne i alkoholorezistentne, i zato ih je prilikom dezinfekcije teško ukloniti.

Virusi – su »subcelularni oblik života« sa vlastitim genomom, okruženim kapsidom i drugimi sastojcima. Nemaju sistem za sintezu sopstvenih materija, zato spadaju među obavezne unutrašnjo ćelijske ogranizme. U prirodi i van ćelija se ne mogu samostalno razmnožavati. Razlikujemo DNK i RNK viruse te viruse sa lipidnom ovojnicom i bez ovojnice. Cilj antiseptika jeste razgradnja lipidnih ovojnica, kapsida i genoma.

Gljive – su prosti organizmi bez hlorofila, sa najmanje jednim jedrom, omotanim jedrenom membranom, sa endoplazmatskim retikulumom, mitohondrijama i ćelijskim inkluzijama u citoplazmi. Ćelijsku membranu obavija tvrdi ćelijski zid od polisaharida.

Prioni – su zarazne patogene, čestice proteina koje prouzrokuju retke degenerativne bolesti centralnog nervnog sistema. Prionskim belančevinama nije pridružena nukleinska kilselina, zbog čega su prioni neosetljivi na ultravioletno i jonizujuće zračenje, kao ni na enzime koji inaktiviraju nukleinske kiseline. Prionskii proteini imaju specifičnu građu koja ih čini otpornim na delovanje proteaze i visoke temperature. Za sterilizaciju objekata i materijala kontaminiranih prionima, mora se produžiti vreme sterilizacije bilo u autoklavu ili na hemijski način.

Protozoe – su jednoćelijskii organizmi, sa biljnim i životinjskim karakteristikama. U nepovoljnim uslovima, iz aktivnog vegetativnog oblika (trofozoit) prelaze u mirovanje i pretvaraju se u cistične oblike, koji su takođe otporni na dezinficijense.

3.1. Podela mikroorganizama po patogenosti:

Saprofitni – koji su bezopasni, često i korisni. Tu spadaju neke bakterije iz grupe Bacillus, saprofitne bakterije…

Uslovno patogeni – koje u nekim okolnostima mogu izazvati zarazne bolesti. Tu spadaju E. Coli, Enterobacter i drugi.

Patogeni – su uvek uzročnici zaraznih bolesti i tu spadaju – Staphylococcus, Salmonella i drugi.